Simentalska rasa u Srbiji

SIMENTALAC U SRBIJI

Simentalska rasa pripada grupi goveda kombinovanog smera proizvodnje, što znači da se ona uspešno može koristiti i za proizvodnju mesa i za proizvodnju mleka. Ona spada u krupnije rase koje poseduju odličan genetski potencijal za unapređenje obe osobine, što je, uz kombinaciju sa dobrim sposobnostima aklimatizacije, omogućilo da se ova rasa raširi svuda po svetu. Zemlja porekla simentalske rase je Švajcarska, sa centrom u kantonu Bern i dolinama reka Sime (po kojoj rasa nosi naziv) i Sane. Iz ove zemlje, simentalac se u početku najviše izvozio u Austriju, Nemačku i Francusku, pa potom i u zemlje Balkana i mnoge druge delove Evrope i sveta.

Govedarstvo u Srbiji se pre uvoza plemenitih rasa zasnivalo na autohtonim rasa kao što su buša i kolubarsko goveče, međutim, u drugoj polovini 19. veka dolazi do postepenog razvoja poljoprivrede u zemlji pa se javila potreba i za unapređenjem govedarstva. U početku je bilo polemike oko toga da li domaće rase treba unapređivati samo odgajivanjem u čistoj rasi, ali kasnije se ispostavilo kao dobra odluka da se započne sa uvozom plemenitih rasa. Kraj 19. veka bio je karakterističan po tome što je znatno poraslo interesovanje za govedarstvom, pogotovo posle izgradnje pruge Beograd - Niš, pa je zbog toga došlo do uvoza u Srbiju marijahofske, mirctalske, pincgavske, algajske, bernske i simentalske rase goveda. Od svih rasa koje su se u tom periodu uvozile u Srbiju, kao najbolja se pokazala simentalska rasa, pa se uvoz drugih rasa zanemaruje. Godine 1898., Srbija donosi Zakon o unapređenju stočarstva, a 1909., državna komisija iznosi preporuku o upotrebi dve rase radi unapređenja govedarstva. Za ravničarske predele i doline reka preporuka je bila korišćenje simentalske rase, a za brdsko-planinske predele marijahofske rase goveda. Na ovaj način je u ravničarskim predelima počelo postepeno pretapanje domaćih populacija goveda u simentalca, dok je u brdsko-planinskim predelima to išlo znatno sporije jer je buša u tom periodu još uvek bila najbolje rešenje za te uslove.

Zahvaljujući uvozu grla iz Mađarske i Švajcarske, u Srbiji je na državnoj ekonomiji u Topčideru osnovan zapat simentalske rase, pa su iz tog mesta prodavana priplodna grla u ostale delove zemlje, pogotovo u Pomoravlje. Država je aktivno učestvovala i pomagala uvoz simentalske rase, pa je tako jednom prilikom, 1912. godine, uvezeno iz Švajcarske 283 bika simentalske rase, od kojih je 276 dato narodu, a preostalih 7 bikova i 20 krava su predati državnim poljoprivrednim dobrima. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, koji su ubrzo usledili, došlo je do značajnog pogoršanja stanja privrede u Srbiji pa je shodno tome došlo do stagnacije, pa i nazadovanja govedarstva.

Posle Prvog svetskog rata, zemlja počinje polako da se oporavlja i preduzimaju se mere radi unapređenja brojnog i rasnog sastava govedarstva. U tom periodu Srbija je na račun ratnih reparacija dobila veliki broj stoke, međutim ne zna se koji je to tačno bio broj dobijenih grla niti koje su to bile rase i kategorije. Dakle, preovladavala je raznovrsnost dobijenih grla, ali je ipak bilo najviše simentalaca. Izložbe goveda koje su održavane dvadesetih godine bile su karakteristične po tome što su na njima preovladavali melezi domaćih rasa sa simentalcem, dok je bilo malo čistih simentalaca. Zbog toga su državne institucije započele programe edukacije odgajivača kako bi unapredili njihovo znanje i stimulisali ih da formiraju zadruge.

Godine 1929. donosi se novi Zakon o unapređenju stočarstva, a 1931. započinje se sa osnivanjem stočarskih zadruga. Glavna zemljoradnička stočarska zadruga osniva se 1933., a Jugoslovenski Herdbook 1937. godine. Na taj način stočarstvo, a samim tim i govedrastvo, se podiže na novi nivo po ugledu na zapadnoevropske zemlje. Za oplemenjivanje goveda i dalje je korišćena simentalska rasa iz Švajcarske, jer se ona shodno uslovima gajenja u Srbiji najbolje pokazala, u odnosu na druge rase koje su se uvozile. Od osnivanja Jugoslovenskog Herdbooka do početka Drugog svetskog rata, u Srbiju i Vojvodinu je uvezeno iz Švajcarske 199 bikova i 168 krava i junica simentalske rase. Od velike važnosti za unapređenje simentalske rase bilo je organizovanje Novosadskog sajma, koji se prvi put održao 1931. godine. Tom prilikom je na sajmu bilo izloženo 449 goveda, a od toga 372 grla simentalske rase i domaće šarene rase. Međutim, ubrzo je usledio Drugi svetski rat, koji je zaustavio sve ove aktivnosti i napravio velike štete govedarstvu, kao i čitavoj privredi.

Posle rata moralo se opet pristupiti obnovi stočnog fonda. Grla su nabavljana iz drugih zemalja ili su životinje dobijane na osnovu reparacije. Čest problem u tim prvim godinama posle rata bio je uvoz nedovoljno kvalitetnih grla koja su bila različitg rasnog sastava, ali su se takođe uvozila grla dobre mlečnosti koja su propadala u lošim uslovima odgajivanja. Godine 1947. iz Švajcarske je kupljeno 12 bikova, koji su potom raspodeljeni stočarskim zadrugama u Velikoj Plani, Lapovu, Brzanu, Zaječaru, i na nekoliko poljoprivrednih dobara. U periodu do 1953. godine, za potrebe poljoprivrednog kombinata Pančevački rit, nabavljeno je nekoliko hiljada krava i nekoliko bikova simentalske rase. Međutim, te krave su posle nekoliko godina morale biti zamenjene mlečnim rasama iz Danske i Holandije, jer nisu mogle da se prilagode na tada loše uslove ishrane i smeštaja. Osnivanjem prvih centara za veštačko osemenjavanje u Krnjači (1952.) i u Velikoj Plani (1957.), značajno se ubrzalo napredovanje simentalske rase u Srbiji. Primenom ove nove tehnologije (veštačko osemenjavanje) omogućeno je da se pozitivna svojstva superiornih bikova brže prošire. Takođe, tih godina uveden je progeni test za bikove po metodi koji je usvojen za Jugoslaviju. Analizirajući mlečnost kontrolisanih populacija simentalskih krava, u drugoj polovini dvadesetog veka, može se zaključiti da je ostavaren napredak u tim osobinama. Prilikom prve kontrole mlečnosti, 1955. godine, broj zaključenih laktacija bio je 116 sa prosečno 3150 kg mleka po zaključenoj laktaciji, da bi krajem dvadesetog veka broj zaključenih laktacija stigao do 39000 sa više od 4000 kg mleka po zalučenoj laktaciji. Na osnovu podataka o načinu i broju kupljenih priplodnih grla simentalske rase, iz razvijenih zemalja zapadne Evrope, može se zaključiti da je bilo mnogo više pokušaja da se unosom genetske osnove iz inostranstva dođe do određenog napretka u proizvodnim svojstvima nego primenom sistematske selekcije.

Simentalska rasa je u poslednjih sto godina ispoljila najznačajniji uticaj na razvoj govedarstva u Srbiji, i danas ona čini 75% ukupne populacije goveda. Međutim, ova rasa još uvek ne ispoljava svoj pun genetski potencijal, jer kad se uzmu u obzir podaci o proizvodnji mesa i mleka, naš simentalac zaostaje za populacijama ovih goveda u zemljama zapadne Evrope. Na teritoriji Republike Srbije, najveća zastupljenost simentalske rase je u centralnom delu zemlje gde se nalazi oko 80% od celokupne populacije, odnosno oko 530000 grla. Udeo umatičene u ukupnoj populaciji goveda simentalske rase, u 2013. godini je iznosio 34% ili 86% od ukupnog broja umatičenih grla svih rasa. Najveći broj umatičenih grla nalazi se u Beogradskom i Raškom okrugu, a najmanji broj je u Topličkom i Borskom okrugu. Prosečna mlečnost matične populacije simentalske rase, u periodu od 2004-2013 iznosila je oko 4450 kg mleka u standardnoj laktaciji, što je relativno mali napredak ako se uzmu u obzir podaci sa kraja dvadesetog veka.

Proizvodna svojstva simentalske rase u Srbiji uglavnom su unapređivana selekcijom u čistoj rasi, uz česti uvoz kvalitetnih priplodnih grla iz inostranstva. Simentalska grla visokog genetskog potencijala su najviše uvezena iz Austrije i Nemačke, odnosno iz zemalja gde je prosečna proizvodnja mleka bila od 6500 do 7000 kg, sa preko 4% mlečne masti. Ovakav vid oplemenjivanja treba i dalje da se primenjuje kod nas, pogotovo u oblastima gde danas postoje najbolje populacije simentalske rase, a to su područja Centralne Srbije.

Pored odgajivanja u čistoj rasi, unapređenje proizvodnih svojstva simentalske rase sprovodi se i ukrštanjem sa mlečnim rasama. Na osnovu glavnog odgajivačkog programa, dozvoljava se oplemenivanje simentalske rase sa crvenim holštajnom i monbelijarom pod uslovom da potomci planskog parenja imaju najviše 25% gena pomenutih rasa i da se samo jedna od te dve mlečne rase koristi za oplemenjivanje. Na ovaj način dolazi do bržeg poboljšanja osobina mlečnosti, što je posebno značajno u uslovima intezivne proizvodnje mleka. Međutim, pošto je u Evropi trenutno prisutan trend smanjenja broja krava za proizvodnju mleka, a povećavaju se zahtevi za junećim mesom, ne treba očekivati da će primena ukrštanja imati veći značaj u budućnosti.

Najviše prostora za napredak ima u populacijama goveda simentalske rase u brdsko-planinskim predelima. U tim predelima je sprovođeno neplansko pretapajuće ukrštanje domaćih populacija goveda sa simentalcem, koje je zaustavljeno u poslednje dve decenije dvadesetog veka. Stvorene su populacije šarenih goveda u tipu simentalca koje su se međusobno sparivale, tako da nije došlo do daljeg povećanja udela gena simentalske rase. Zbog toga u budućnosti treba obratiti pažnju na ovu populaciju goveda i njihovo oplemenjivanje treba usmeravati u zavisnosti od zahteva tržišta.